Сећање улице

БЕОГРАДСКА ПОЕТИКА ДНА: СА ПРИНЦОМ ЧАРЛСОМ, БУКОВСКИМ
Време неприметног благостања
Царовало је благостање, али ми ништа нисмо знали о томе, јер нисмо читали новине. Иначе бисмо се и ми мало огребали. Ствар је функционисала зато што је свак ту радио и свој и туђи посао. И полицајци, и песници, и доушници, и сецикесе. И Алија Сиротановић. И јарчеви на брвну, наравно. Знали смо да ће штребери кад-тад растурити земљу, па смо избегавали предавања. Тешио нас је афоризам: „Они који живе од данас до сутра треба још само мало да се стрпе”

Пише: Небојша Јеврић

Ближило се лето. Кад је код Јове било све попијено, отишли смо у студентски дом да се окупамо. Нисмо се окупали, али смо душеке који су били вишак понели на кров четвртог блока у „Патрису Лумумби”. Било је ту вредних студената, као што је Кркало, који су једва дочекали овако друштво.
Постојао је ту неки прастари студентски обичај да се лаје у време испитних рокова. На конопцима за веш сушиле су се женске гаће, још није било танги. Ми смо лајали на њих и на колегинице које су затварале прозоре. Неко је донео гитару.
Нас су увек хапсили. Били смо добро друштво, али они су знали да свако од нас има бар два метра Падињака, Падинбурга, Падинске Скеле.
Стигле су и две студенткиње из Више медицинске. Једној сам се допао. Одвео сам је код Кркала у собу. Имала је огромне ноге и дугу косу. Сећам се да сам се замрсио ту негде и то ме је спасило овога пута.
Они на крову су певали:
„Црна Гора стално пита
Кад ће Ђилас место Тита.”
Дежурни пензионери из суседних солитера позвали су мурију.
Прда и Жути су крали пиће у самопослузи, па су и њих ухватили.
„Они су певали, друже судија, песме о Ђиласу!”
Ситуацију је извадио Куле: „Нису они певали, него сам ја рецитовао.”
Куле органима гоњења није био баш познат као песник.
Ако су певали, на коју мелодију су певали.
Завршило се неславно, као што је и почело.

МЕТАФИЗИКА ЗАРАСЛИХ ЦИПЕЛА

Отац ми је, као бруцошу, слао довољно новца за живот у граду. Слали су и стричеви. Слао је и деда. Могао сам да изнајмим стан. Чим би стигла лова, одлазио сам у „Рупу”, кафану најближу Филозофском факултету, и нисам излазио док је пара трајало. Већ после првог месеца открио сам да у Београду има довољно штекара, где се може спавати и пити и без пара. Кад бисмо засрали једну гајбу, селили смо се даље. Било је време благостања, али ми о томе ништа нисмо знали. Нисмо читали новине.
Решавали смо крупно филозофско питање које је поставио покојни Мирко Рајчић (већина мојих јунака је покојна): Где смо, ко смо, у коју кафану идемо и ко ће све то да плати?
Сала у „Рупи” била је у подруму, а шанк на спрату. Келнери, Ика и Драгица, ретко су свраћали. Кад би нестало лове, слали смо неког у шану, у самопослугу преко пута. Онда смо пили на кварно, испод стола, док не би неко полудио и почео да ломи. Првак у ломљењу флаша био је мој брат од тетке Кркало. Он је означавао фајронт тако што би покупио све флаше са стола, замотао их у стољњак и олупао их о под. Био је илегалац у „Патрису” код Нова Циганина, у једном од штекова где се могло преноћити. Ново Циганин имао је исте ципеле као и ја. А ја то нисам знао. То је довело до велике забуне. Едо Вишо, муслиман из Требиња и мој добар сарадник, мазнуо је из неке класе на ликовној академији скалпел. Дошао је у „Рупу” и после треће флаше вина скалпелом исекао Кркалу рол-џемпер, направивши му од џемпер на раскопчавање. Сви смо се смијали, а Едо се сагао и пресекао ми ципелу повише прстију, да ми се не зноје ноге.
Те ноћи сам преспавао код Веска Јанковића и ујутру обуо његове патике. Веско је био геније. Знао је да ће се својих патика тешко дочепати. Отишао је код обућара, ставили су закрпу и уштепали цревље. Уредно сам, недељу дана, носио уштепане ципеле. Онда је, једног дана, неко приметио да ми ципеле више нису закрпљене. Да су зарасле.
Три дана смо причали о чуду, како су мени зарасле ципеле. Трећаг дана појавио се, бесан, Ново Циганин у мојим ципелама. Извршили смо замену, ту, на лицу места, а Ново је још морао да плати казну од литра вина. Пошто сам преноћио код њега, ја сам му био ладно обуо ципеле. Од тада сам био човек којем су зарасле ципеле. Зарастање ципела били смо подигли на метафизички ниво.

ПОТКОПАВАЊЕ ОБЕ ИМПЕРИЈЕ

Кренуо сам на Филозофски и носио флашу вина у џепу. Пред Америчким културним центром спопаде ме жеља, удари. Зафрљачио сам флашу и поломио стакло на излогу. Утрчао сам на Филозофски, а чувари су кренули за мном. Попео сам се у поткровље и прешао у стару зграду факултета, а онда се сјурио кроз деканат, па преко Студентског парка, и утрчао у први улаз. Даље ме нису гонили. То ми је био разлог да све ређе свраћам на факултет, а све чешће у „Рупу”.
У „Рупи” су, сем нас, седели и матори ибеовци. Замало да то сазнамо прекасно.
Моја омиљена псовка била је: „Јебо те Тито!” Прилично опасна псовка, која је коштала месец дана затвора. Ако имаш среће. У Босни, коју смо звали Тамни вилајет, за то си могао да фасујеш и кривичну пријаву, што ће рећи, преко године.
Кад год бих псовао Тита, матори ибеовци би послали пиће.
Али тог дана сам био добро жедан, па сам проширио репертоар.
„Маму ли вам јебем комунистичку!”
Откуд сам знао да има комуниста који мрзе Тита? Пијани ибеовац, инвалид без једне ноге, извукао је утоку и репетирао.
„Сад ћу те убијем, маму ти клошарску! Ја сам без ноге, на Сутјесци остао! Ја сам као богаљ у затвору лежао!”
Коска је вриснула и бацила се на под.
Остао сам присебан: „Ма, човече, нисам ја мислио на праве комунисте, него на лажне!” Тако се, на крају, све ипак срећно завршило. Али да псујемо власт кад се напијемо никад нисмо престали, што је морало да се плати.
И наравно да сам платио.
У „Коларцу” се појавио Алмир Залихић.
Седео сам за празним столом кад ми је од набилдованог жутокосог типа са „ленонкама”, у белој јакни, стигло пиће за сто. Литар вина, литар киселе и десет са луком. Био сам сигуран да ту лисичју фацу никад нисам видео, али он је тврдио да је новинар приштинског Јединства и да смо се видели у Приштини. Убрзо су почели да се појављу којоти из „Коларца”. Алмир је цео дан плаћао рачуне. Сутрадан се опет појавио. Онда нам је дискретно објаснио да је у неком талу са трговцима златом и да не бринемо.
Послушали смо га.
Нисмо бринули.